Novembar kao ljubav

Ima nešto prokleto lepo u novembru...

Volim ga... i kad pada kiša... i kad je hladan... i kad dođe ovo suludo proleće kao sada. Volim ga koliko ne volim oktobar. A nije nešto puno značajan.

Volim ja i maj. Ali maj znam zašto volim. Volim ga zbog proleća. Novih snova koji se bude sa novim bojama. Volim ga zbog sunca. Pa i zbog kiša, mirisnih i svežih. Volim ga, jer sluti na leto. Na slobodu. Na pesmu. Na muziku. Na ptice. Na nebo. Na sunce... Na život!

Ali novembar... po čemu je on poseban! Ni lišće nije lepe žuto-crvene boje kao u septembru. Ni snega nema kao što padne u decembru. Kad pogledaš ulice... krovove... drveće,.. Sve je nekako pusto. Ipak... ima nečeg prokleto lepog u novembru. Taj topli osećaj oko srca. Taj osmeh u beskrajnom sivilu. Ta nada ničim izazvana.

Ko bi rekao... jedan tako nebitan mesec. Pretposlednji u nizu. Kao ljubav... Da... Novembar je ljubav! Taj nedefinisani osećaj. Osećaj bez reči! Kao ljubav! Ono kad voliš nekog, a ne pitaš za razloge! Kad voliš nekog sa svim njegovim vrlinama. I manama. To je novembar.

I da... ja obožavam novembar. Ne volim oktobar. Volim novembar. Volim tu nevidljivu magiju koju nosi. I kad je siv i tmuran. I kad osunčan. Kao da je proleće. A da biste nešto voleli ne treba vam razlog. Ili nekog... Ljubav.

Emperador

Biće...

Ne znam da li postoji reč koja me više nervira od "biće". Pa čak i "selfi" nema taj stepen iritacije kao "biće". Biće, biće, biće... Čitav život slušam to prokleto "biće".

Imam skoro 26 godina i nikad nisam išao na more. Kao klincu nekako mi to nije teško padalo. Prašina moje, tada neasfaltirane, ulice mi je bila dovoljna da ne mislim o tome da negde tamo postoji neko more. Ono, ti stojiš na kopnu, gledaš vodu ispred sebe, a sa druge strane samo nebo. Imao sam svoj Dunav, za mene je bio dovoljno veliki. Mislim, bio sam klinac. Bila mi je dovoljna lopta, mašta, par drugara, za more me nije bilo briga. Kad god čujem da neko od drugara ide sa mamom i tatom na more, od mojih roditelja i prijatelja sam uvek čuo: "Neka, ići ćeš i ti jednog dana. Biće mora, neće more nikud!"

Odrasli smo. Postali smo tinejdžeri, srednjoškolci. Leta su postala drugačija. Ulična prašina, lopta, mašta, klinačke stvari nisu više bili bitni. Ma, nisu ni bili u skladu sa godinama. Nekako je taj odlazak na more postao bitniji. Dok smo bili klinci, kad se vrate druga deca sa mora, nisu mnogo pričali o njemu. Međutim, u srednjoj školi je to već postalo drugačije. Morske avanture su dobile drugu dimenziju, drugi smisao i sasvim drugačiji značaj. Postalo je pomalo teško slušati tuđe doživljaje sa vrelog peska, ali opet sam čuo čuveno "biće". "Uči, sine, biće jednog dana i mora, i ceo svet će biti tvoj". Učio sam. Prihvatio sam to kao nešto što moram prihvatiti. Jednostavno, takve karte su mi dodeljene.

Upisao sam i fakultet. O moru sam prestao da mislim. Letovanja i maštanja o odlasku na more sam zamenio učenjem. Teškom stručnom literaturom, neretko sa preko 1000 strana. Nije bilo prostora i vremena da se misli o moru. Diplomiraću i ja jednog dana, rešiću se svih ispita, školskih i fakultetskih obaveza i "biće" mora.

I diplomirao sam. Otpočeo pripravnički i volonterski staž. Radio duple smene, za iskustvo, za znanje, za život. Knjige sam zamenio radom i umorom. Ali... zalomilo mi se 10 slobodnih vrelih avgustovskih dana. Savršena prilika da se ode na more. Međutim... ja sam samo pripravnik i volonter praznog džepa. "Samo ti radi, stiči iskustvo, pa kad nađeš posao, BIĆE mora!". Naravno, za vredne i posvećene ljude "biće" i posla, "biće" i mora.

Nakon 25 leta više nisam ni siguran da li više i želim da odem na more. Nisam siguran šta bih osećao da se sutra probudim na morskoj obali. Ne znam ni kako bih se ponašao, ni šta bih radio. Ne znam šta rade ljudi na moru uopšte. Znam samo da im bude lepo, da se vrate preplanuli, puni energije, novih iskustava i poznanstava.

Na kraju krajeva, nije to more toliko bitno. Nekako sam prihvatio činjenicu da ja nisam taj koji će ići na more, ne svake godine, ne često, već uopšte. Ono što me razoružava jeste činjenica koliko je svet zaista veliki. Kada mi je nedostupan jedan odlazak na more za tolike godine, kako da mislim o odlasku u Barselonu, San Francisko ili Sidnej? Malo mi je dosadilo to što sam dobar, vredan, uporan i da takvima kao ja to "biće" jednog dana stvarno mora biti. I drugi su manje dobri, manje vredni, manje uporni, pa je njima "biće" nešto drugo, nešto na šta me strah i da pomislim, koliko je to samo daleko.

I kažem, nije mi više bitno to more kao more. Već to što ga ni sa 25 godina sebi ne mogu priuštiti. Već to što imam diplomu, radim kao crnac, nemam primanja, pa nemam čak ni običnu stipendiju, da probam da uštedim. Već to što ja sa 25 godina čak nemam ni posao, neku sigurnu luku, a opet čujem "biće". I kad me uhvati očaj, čujem "biće". Pa čak i samom sebi kažem u tim trenucima kažem "biće", samo samog sebe da skinem sa one stvari i prestanem da smaram samog sebe. Ta duga i mučna borba sa samim sobom. I opet... proći će i ovaj dan, i ova godina... a ja? Pa, ništa, ja ću ustati i dati sve od sebe, jer "biće jednog dana i tog mora"... Biće!

Emperador