Novembar kao ljubav

Ima nešto prokleto lepo u novembru...

Volim ga... i kad pada kiša... i kad je hladan... i kad dođe ovo suludo proleće kao sada. Volim ga koliko ne volim oktobar. A nije nešto puno značajan.

Volim ja i maj. Ali maj znam zašto volim. Volim ga zbog proleća. Novih snova koji se bude sa novim bojama. Volim ga zbog sunca. Pa i zbog kiša, mirisnih i svežih. Volim ga, jer sluti na leto. Na slobodu. Na pesmu. Na muziku. Na ptice. Na nebo. Na sunce... Na život!

Ali novembar... po čemu je on poseban! Ni lišće nije lepe žuto-crvene boje kao u septembru. Ni snega nema kao što padne u decembru. Kad pogledaš ulice... krovove... drveće,.. Sve je nekako pusto. Ipak... ima nečeg prokleto lepog u novembru. Taj topli osećaj oko srca. Taj osmeh u beskrajnom sivilu. Ta nada ničim izazvana.

Ko bi rekao... jedan tako nebitan mesec. Pretposlednji u nizu. Kao ljubav... Da... Novembar je ljubav! Taj nedefinisani osećaj. Osećaj bez reči! Kao ljubav! Ono kad voliš nekog, a ne pitaš za razloge! Kad voliš nekog sa svim njegovim vrlinama. I manama. To je novembar.

I da... ja obožavam novembar. Ne volim oktobar. Volim novembar. Volim tu nevidljivu magiju koju nosi. I kad je siv i tmuran. I kad osunčan. Kao da je proleće. A da biste nešto voleli ne treba vam razlog. Ili nekog... Ljubav.

Emperador

Biće...

Ne znam da li postoji reč koja me više nervira od "biće". Pa čak i "selfi" nema taj stepen iritacije kao "biće". Biće, biće, biće... Čitav život slušam to prokleto "biće".

Imam skoro 26 godina i nikad nisam išao na more. Kao klincu nekako mi to nije teško padalo. Prašina moje, tada neasfaltirane, ulice mi je bila dovoljna da ne mislim o tome da negde tamo postoji neko more. Ono, ti stojiš na kopnu, gledaš vodu ispred sebe, a sa druge strane samo nebo. Imao sam svoj Dunav, za mene je bio dovoljno veliki. Mislim, bio sam klinac. Bila mi je dovoljna lopta, mašta, par drugara, za more me nije bilo briga. Kad god čujem da neko od drugara ide sa mamom i tatom na more, od mojih roditelja i prijatelja sam uvek čuo: "Neka, ići ćeš i ti jednog dana. Biće mora, neće more nikud!"

Odrasli smo. Postali smo tinejdžeri, srednjoškolci. Leta su postala drugačija. Ulična prašina, lopta, mašta, klinačke stvari nisu više bili bitni. Ma, nisu ni bili u skladu sa godinama. Nekako je taj odlazak na more postao bitniji. Dok smo bili klinci, kad se vrate druga deca sa mora, nisu mnogo pričali o njemu. Međutim, u srednjoj školi je to već postalo drugačije. Morske avanture su dobile drugu dimenziju, drugi smisao i sasvim drugačiji značaj. Postalo je pomalo teško slušati tuđe doživljaje sa vrelog peska, ali opet sam čuo čuveno "biće". "Uči, sine, biće jednog dana i mora, i ceo svet će biti tvoj". Učio sam. Prihvatio sam to kao nešto što moram prihvatiti. Jednostavno, takve karte su mi dodeljene.

Upisao sam i fakultet. O moru sam prestao da mislim. Letovanja i maštanja o odlasku na more sam zamenio učenjem. Teškom stručnom literaturom, neretko sa preko 1000 strana. Nije bilo prostora i vremena da se misli o moru. Diplomiraću i ja jednog dana, rešiću se svih ispita, školskih i fakultetskih obaveza i "biće" mora.

I diplomirao sam. Otpočeo pripravnički i volonterski staž. Radio duple smene, za iskustvo, za znanje, za život. Knjige sam zamenio radom i umorom. Ali... zalomilo mi se 10 slobodnih vrelih avgustovskih dana. Savršena prilika da se ode na more. Međutim... ja sam samo pripravnik i volonter praznog džepa. "Samo ti radi, stiči iskustvo, pa kad nađeš posao, BIĆE mora!". Naravno, za vredne i posvećene ljude "biće" i posla, "biće" i mora.

Nakon 25 leta više nisam ni siguran da li više i želim da odem na more. Nisam siguran šta bih osećao da se sutra probudim na morskoj obali. Ne znam ni kako bih se ponašao, ni šta bih radio. Ne znam šta rade ljudi na moru uopšte. Znam samo da im bude lepo, da se vrate preplanuli, puni energije, novih iskustava i poznanstava.

Na kraju krajeva, nije to more toliko bitno. Nekako sam prihvatio činjenicu da ja nisam taj koji će ići na more, ne svake godine, ne često, već uopšte. Ono što me razoružava jeste činjenica koliko je svet zaista veliki. Kada mi je nedostupan jedan odlazak na more za tolike godine, kako da mislim o odlasku u Barselonu, San Francisko ili Sidnej? Malo mi je dosadilo to što sam dobar, vredan, uporan i da takvima kao ja to "biće" jednog dana stvarno mora biti. I drugi su manje dobri, manje vredni, manje uporni, pa je njima "biće" nešto drugo, nešto na šta me strah i da pomislim, koliko je to samo daleko.

I kažem, nije mi više bitno to more kao more. Već to što ga ni sa 25 godina sebi ne mogu priuštiti. Već to što imam diplomu, radim kao crnac, nemam primanja, pa nemam čak ni običnu stipendiju, da probam da uštedim. Već to što ja sa 25 godina čak nemam ni posao, neku sigurnu luku, a opet čujem "biće". I kad me uhvati očaj, čujem "biće". Pa čak i samom sebi kažem u tim trenucima kažem "biće", samo samog sebe da skinem sa one stvari i prestanem da smaram samog sebe. Ta duga i mučna borba sa samim sobom. I opet... proći će i ovaj dan, i ova godina... a ja? Pa, ništa, ja ću ustati i dati sve od sebe, jer "biće jednog dana i tog mora"... Biće!

Emperador

Ispod maske

Postoji hiljadu maski koje možemo staviti na svoje lice, ali ni jedna ne može zavarati srce!

Verujem da sam samo jedan sitan čovečuljak na celom svetu koga je u kasnim noćnim satima pogodila vest o smrti jednog od najlegendarnijih komičara svih vremena - Robina Vilijamsa. Beše to jedan običan čovek, umiljatog lica, toplog osmeha i naizgled vedrog duha, koji je ulepšao detinjstvo deci širom sveta. Dakle, beše to običan čovek i neobična legenda.

Najveći šok je usledio nakon rečenice da je najverovatnije reč o samoubistvu i da se godinama bori sa depresijom. Dovoljno da čovek stavi prst na čelo i da se zapita - KAKO NEKO KO JE CEO ŽIVOT ZASMEJAVAO CEO SVET DA BUDE U DEPRESIJI? Odgovor je jednostavan i nimalo čudan. Biti legenda ima svoju cenu. Ponekad je ta cena vrlo velika! Možda Robin svojim tačkama i ulogama jeste dovodio mase ljudi do suza usled smejanja, ali da li je iko ikad nasmejao njega? Da li se iko ikada potrudio da posveti svoje vreme njemu da bi mu izmamio osmeh. Ne sumnjam ja da je on bio srećan samom činjenicom da je nekom ulepšao dan. To je samo kratkotrajna uteha. Ostaviti svoja prava osećanja, želje i strahove po strani i izaći pred milione ljudi - nije naivno. Ni lako. Ni jednostavno.

I setim se svih onih velikih ljudi, koji su imali božanski talenat, ali su ceo život provelji u ljušturi lažnog osmeha i lažnog sjaja. Kad god bi Vitni Hjuston poput nedodirljive dive izašla pred milione ljudi i pustila svoj gromovski glas, niko ne bi pomislio da se iza tog malog raja krije jedan veliki pakao. Pakao nevidljiv za oči običnih prolaznika! I zapita se čovek, kad ide sam kroz velegradske ulice i gleda sva ta srećna i nasmejana lica, doterana po poslednjoj modi, kako se čine zauzeto, ispunjeno i sigurno, da li su oni zaista srećni? Sa kakvim strahovima se svako od njih bori pre nego što se uhvati za kvaku da uđe u sopstveni dom? Kakve ih misli more svake noći kad ugase svetla i ostanu sami sa sobom u mraku, goli pred istinom sopstvenog života?

Uostalom, čitamo vesti, zar ne? Svako malo desi se neko samoubistvo. I tipična rečenica "bio je miran i nikad nije odavao znake da bi mogao tako nešto da učini"! Nije ni Robin. I zato smo u šoku! Međutim, pitam se kada će doći dan kada ćemo biti šokirani sami sobom i onim što zaista jesmo? Kada će nas šokirati činjenica koliko malo pažnje poklanjamo jedni drugima, a očekujemo jedni od drugih uvek nešto? Izloženi sopstvenim strahovima bežimo od tuđih! Lakše nam je misliti da je neko srećan i da je sve u redu! Teško je nositi se sa sopstvenim bolom! Još teže je sa tuđim! Kada bismo naučili da delimo sve što imamo, pa i emocije, strahove i unutrašnje istine, kada bismo shvatili da smo svi deo jedne slagalice koja se zove čovečanstvo, kada bismo pružili priliku jedni drugima da se izrazimo i da se ne osećamo usamljeno i kao roboti, možda će nas ovakvi šokovi i zaobići! Možda nas neće iznenaditi činjenica da je neko toplog i umiljatog lika, ko je zasmejavao decenijama ceo svet digao ruku na sebe! Neće, jer će i taj neko imati nekog da zasmeje i da se ne oseća udaljenim od običnog sveta. 

Počivaj u miru Robine! Hvala ti što si svima nama ulepšao živote!

Emperador

Izgubljeni

Nije bitno koliko će nas većina smatrati drugačijim i posebnim! Bitno je da li zauzimamo posebno mesto u nečijem srcu!

Gledam sva ta očajna lica, izgubljenih u tuđim željama, a zapostavili sopstvene. Ne, lažem! Zaboravili su ih! Zaboravili su svoje želje kao što su zaboravili i ko su. Zaboravili u sopstvenom nastojanju da kreiraju sebe u očima drugih onako kako bi ti drugi voleli da ih vide. Prvo počne bezazleno, svesno, iz nekog ličnog cilja, lične koristi. A onda... korak po korak, iz minuta u minut, iz dana u dan, iz godine u godinu... ni ne primete kad postanu samo imitacija nečega što ni sami ne znaju šta je.

Nije teško dopasti se svima. Niti je teško biti dobar svima. Međutim, ogledalo te kući čeka. Tvoje sopstveno ogledalo u kojem jedino možeš videti svoj pogled, svoje oči... i videti šta njihov odraz govori o tome ko si. Da si samo jedan više Izgubljeni na ovom svetu. I ne dopada ti se taj odraz. Zazvoniće ti telefon i nekome ćeš biti potreban... za najobičniju uslugu. Projurićeš kroz vrata, ali ne iz želje da nastaviš da budeš dobar, već da pobegneš od sebe samog, od tračka sopstvene svesti, samoosude i samoprekora.

Opet... postoje i druga očajna lica. Ona vrsta očajnika koji izbegavaju da se stope sa većinom. Naprotiv, žele da ih ta ista većina posmatra kao posebne. Vođe! Revolucionare! One koji su zaboravili sopstvene želje u nastojanju da im se drugi dive! Teške su to bolesti uklapanja i neuklapanja u moderno društvo. Društvo robova! Činjenica je da nema ni robovlasnika, ni goniča robova, ni mogućnosti da te neko kupi ili proda... legalno. Ne možemo se ni setiti dana kada smo postali robovi predrasuda... pogrešnih stavova... pogrešnih misli.

I gledam sve te očajnike kako tumaraju ulicama praznih pogleda... bez života. Zaturili svoju ličnost sa igračkama iz detinjstva. Došli smo na ovaj svet jednaki. I otići ćemo sa njega! I kada dođe taj dan, bitno je videti svoj odraz u ogledalu! Bitno je pre nego što zatvoriš oči da ispred sebe ne vidiš Izgubljenog! Jer opet... svi smo isti. Posebnim nas čini iskrena ljubav ljudi oko nas. I ne možemo je dobiti od svakoga. Možemo se truditi biti kao neko da bi nas prihvatili - to nije ljubav! Možemo imati divljenje celog sveta - to nije ljubav! Ljubav je kad nekom izmamiš osmeh na licu kad te vidi, kad te se seti! Ljubav je ono što nas čini posebnima među jednakima!

Emperador

Moja želja - moj karakter

Nosim minđušu i ponosan sam na to!

Priznajem da je malo čudan način da se započne bilo kakav blog, ali malo sam izrevoltiran nekim stvarima koje sam pročitao na pojedinim forumima na temu muškaraca koji nose minđušu. Nije da je meni stalo šta će ko misliti o meni što je nosim i sasvim je sigurno da mi je jasno da su ukusi različiti. Međutim, pročitam komentar tipa "nikad ne bih bila sa dečkom koji nosi minđušu", odmah se zapitam da li je stvarno moguće da se sutra nekoj devojci dopadnem kao muškarac, a da me odbije samo zbog toga što nosim minđušu. Nikad nisam mislio da je ona ili bilo koji deo nakita, garderobe odraz mog karaktera. 

Uho sam probušio na trećoj godini fakulteta. Imao sam želju nekoliko puta i ranijih godina, kao tinejdžer, kako sam uvek bio odličan učenik, smatrao sam da takav detalj ne ide uz mene. A i nisam želeo da to bude samo hir, pa da se pokajem. Želja me je sa vremena na vreme popuštala i vraćala se, dok nisam shvatio da bih zaista želeo da je nosim i otišao sam i probušio uho. Ne smatram da sam uradio nešto revolucionarno, jer sam jedan od gomile muškaraca u nizu koji je stavio minđušu. Međutim, smatram da je to dobar potez, jer sam ispunio sebi tako beznačajnu želju, koja mi je omogućila da se osećam bolje, a sa druge strane, jasno mi je da sam faktički izgrađena ličnost, sa jasnim stavovima, oblikovanim ponašanjem i očekivanjima, tako da ta minđuša ne predstavlja ni odraz mog bunta, niti težnje za skretanjem pažnje. Jednostavno - to je za mene samo modni detalj, koji mi se sviđa, kao sat, narukvica, ogrlica, manžetna, bilo koji drugi komad nakita koji nosi neko drugi. Pri kraju sam studija medicine i ako politika zdravstvene ustanove u kojoj budem u budućnosti radio (nadam se da ću ostati u struci) dozvoljavala, nosiću svoju minđušu i kad obučem beli mantil. Jer smatram da neću biti ništa bolji lekar ako je skinem, niti lošiji ako je ostavim. A takođe neću biti ni veći, ni manji muškarac sa njom ili bez nje. 

Jasno mi je da ima tipova kojima minđuša jako loše stoji. Ali svako će to jednom uočiti sam. Uostalom, ako je njemu lepo, šta ima veze kako kome šta stoji. Pa ne stoji ni svakome bela košulja, odelo ili plava kosa. Nije ni svako zgodan u kupaćem, pa nećemo valjda na plaži nositi trenericu? I ne vidim čemu generalizacija svih muškaraca koji nose minđušu da su nezreli i neozbiljni. Ako je fasada neke kuće po ukusu većine, ne mora značiti da u toj kući živi srećna porodica, zar ne?

Naročito su mi nelogični komentari muškaraca koji su ranije nosili minđušu, pa kažu: "Nosio sam to kad je bio šok da se nosi minđuša, sad kad većina nosi, ne vidim potrebu da nosim i ja!". Čekaj, ko ima stabilniji karakter, onaj koji je uvukao minđušu da bi se okolina šokirala i bio faca ili ja koji sam to uradio za svoju dušu. Nije mi jasna ta želja ljudi da budu originalni i drugačiji u odnosu na ostale. Ne kažem da se treba povinovati masi i slediti je. Ali zar nije dovoljno biti svoj, ono što jesi? Zar nije najbitnije dobro se osećati u svojoj koži? Osoba koja teži ka tome da bude jedinstvena uglavnom je nesrećna i neostvarena. Takva osoba stalno teži da bude u centru pažnje, a to će postići samo ako odudara od mase. I vrlo često će uraditi i nešto što ne želi, ali će joj biti potrebno da bi dobila malo pažnje. A meni lično pažnje nije falilo ni pre, ni posle bušenja. Baš suprotno!

I ono što sam primetio, najveći protivnici minđuša bi i sami želeli da je nose, ali iz nekog razloga ne žele. Neverovatno mi je da smo toliko konzervativna sredina da minđuša na uhu muškarca i dalje predstavlja odličje homoseksualnosti, narkomanije, neostvarenosti ili kojih već predrasuda. Upravo ti koji se protive nošenju minđuša, koji su najviše pošalica pravili na moj račun kad sam je stavio, najviše me i pitaju o samom bušenju, koliko treba nositi medicinku, koliko koštaju minđuše, gde se mogu naći, kakve se sad nose i slično. Da ironija bude veća, čak me ubeđuju da probušim i desno uho. Možda da mogu da gledaju minđušu bez obzira da li se nalaze sa moje leve ili desne strane. A o tome da je minđuša gej ne želim da pričam. Mislim da je i suviše jasno za koliko se poznatih mačo muškaraca za kojima su žene sekle vene ispostavilo da su homoseksualci, mislim da minđuša ne predstavlja definitivno bilo kakav znak seksualne orijentacije.

I za kraj bloga bih samo dodao da je nekad dobro malo počeprkati po istoriji odevanja i nošenja nakita. Internet je dostupan većini, lako se može saznati da su minđuše prvo nosili muškarci, npr. egipatski faraoni. U brojnim afričkim plemenima nije ništa čudno videti muškarca sa minđušom i to ne samo na uhu, već i na drugim delovima tela. Modni stilovi su se menjali kroz istoriju. Ono što se društvu jednostavno nametne, to je bilo i nošeno. Jedan stil opovrgne drugi. Kao i u umetnosti. Realizam je išao protiv romantizma. A ovo je 21. vek, gde se svi borimo za svoju slobodu, pravo na mišljenje i svoj stav. U redu je ako neko ima stav da mu se muška minđuša ne sviđa, da ne voli da je vidi na muškarcu ili da je ne bi nikad stavio... ali u skladu sa 21. vekom i modernim vremenom, ne nameći taj stav nekom drugom i pusti da svako živi svoj život onako kako misli da treba.

Ja ću i dalje ponosno nositi svoju minđušu i prestaću onda kada ja budem smatrao da to tako treba! 

by Emperador