Ispod maske

Postoji hiljadu maski koje možemo staviti na svoje lice, ali ni jedna ne može zavarati srce!

Verujem da sam samo jedan sitan čovečuljak na celom svetu koga je u kasnim noćnim satima pogodila vest o smrti jednog od najlegendarnijih komičara svih vremena - Robina Vilijamsa. Beše to jedan običan čovek, umiljatog lica, toplog osmeha i naizgled vedrog duha, koji je ulepšao detinjstvo deci širom sveta. Dakle, beše to običan čovek i neobična legenda.

Najveći šok je usledio nakon rečenice da je najverovatnije reč o samoubistvu i da se godinama bori sa depresijom. Dovoljno da čovek stavi prst na čelo i da se zapita - KAKO NEKO KO JE CEO ŽIVOT ZASMEJAVAO CEO SVET DA BUDE U DEPRESIJI? Odgovor je jednostavan i nimalo čudan. Biti legenda ima svoju cenu. Ponekad je ta cena vrlo velika! Možda Robin svojim tačkama i ulogama jeste dovodio mase ljudi do suza usled smejanja, ali da li je iko ikad nasmejao njega? Da li se iko ikada potrudio da posveti svoje vreme njemu da bi mu izmamio osmeh. Ne sumnjam ja da je on bio srećan samom činjenicom da je nekom ulepšao dan. To je samo kratkotrajna uteha. Ostaviti svoja prava osećanja, želje i strahove po strani i izaći pred milione ljudi - nije naivno. Ni lako. Ni jednostavno.

I setim se svih onih velikih ljudi, koji su imali božanski talenat, ali su ceo život provelji u ljušturi lažnog osmeha i lažnog sjaja. Kad god bi Vitni Hjuston poput nedodirljive dive izašla pred milione ljudi i pustila svoj gromovski glas, niko ne bi pomislio da se iza tog malog raja krije jedan veliki pakao. Pakao nevidljiv za oči običnih prolaznika! I zapita se čovek, kad ide sam kroz velegradske ulice i gleda sva ta srećna i nasmejana lica, doterana po poslednjoj modi, kako se čine zauzeto, ispunjeno i sigurno, da li su oni zaista srećni? Sa kakvim strahovima se svako od njih bori pre nego što se uhvati za kvaku da uđe u sopstveni dom? Kakve ih misli more svake noći kad ugase svetla i ostanu sami sa sobom u mraku, goli pred istinom sopstvenog života?

Uostalom, čitamo vesti, zar ne? Svako malo desi se neko samoubistvo. I tipična rečenica "bio je miran i nikad nije odavao znake da bi mogao tako nešto da učini"! Nije ni Robin. I zato smo u šoku! Međutim, pitam se kada će doći dan kada ćemo biti šokirani sami sobom i onim što zaista jesmo? Kada će nas šokirati činjenica koliko malo pažnje poklanjamo jedni drugima, a očekujemo jedni od drugih uvek nešto? Izloženi sopstvenim strahovima bežimo od tuđih! Lakše nam je misliti da je neko srećan i da je sve u redu! Teško je nositi se sa sopstvenim bolom! Još teže je sa tuđim! Kada bismo naučili da delimo sve što imamo, pa i emocije, strahove i unutrašnje istine, kada bismo shvatili da smo svi deo jedne slagalice koja se zove čovečanstvo, kada bismo pružili priliku jedni drugima da se izrazimo i da se ne osećamo usamljeno i kao roboti, možda će nas ovakvi šokovi i zaobići! Možda nas neće iznenaditi činjenica da je neko toplog i umiljatog lika, ko je zasmejavao decenijama ceo svet digao ruku na sebe! Neće, jer će i taj neko imati nekog da zasmeje i da se ne oseća udaljenim od običnog sveta. 

Počivaj u miru Robine! Hvala ti što si svima nama ulepšao živote!

Emperador